Ne baš toliko popularno kod nas ribolovplovkom na brzim vodama i korišćenju plovaka za brže vode. Ukoliko obratimo pažnju na mnogobrojna takmičenja koja su održana na raznim rekama u svetu, gotovo je nemoguće ne uočiti jednu očiglednu činjenicu, a to je da se sve više koriste specifični pljosnati plovci koji svojim izgledom podsećaju na lizalicu.
Upravo su ti pljosnati plovci danas veoma čest izbor iskusnih ribolovaca kako za takmičenja, tako i u rekreativnom ribolovu. Mnogi ribolovci koji nisu dovoljno upoznati sa ovim tipom plovaka za sportski ribolov, misle da se ovakvi plovci koriste od nedavno, mada se ovi plovci zapravo datiraju još iz osamdesetih godina prošlog veka. Na interentu čak postoji i podatak da je jedan pažljivi hroničar dešavanja na svetskim takmičarskim pistama zabeležio da je ovakav plovak prvi put video na Svetskom prvenstvu 1983 godine i to u Švajcarskoj.
U to vreme su ovakvi plovci bili shvaćeni pre svega kao zanimljivost, ali i kao ekscentričnost, pošto znamo da tada ni pecanje štekom nije bilo toliko rasprostranjeno. Tako su ti plovci koji podsećaju na lizalice bili idealan spoj sa ekstremno dugačkim štek štapovima, a to je bio savršeno usklađen sistem za maksimalnu kontrolu plovka, odnosno sistema u bržim vodama. Čak i kada je štek tehnika počela znatno više i češće da se primenjuje još je jedan veliki broj ljubitelja ribolova koristilo klasične “debeljuce”.
U samom početku, kada su ribolovci počeli da koriste plovke za brže vode, itekako je bilo prisutno shvatanje kako su ovakvi plovci efikasni samo kod ekstremnih veličina, odnosno, nosivosti. Međutim, kako je vreme prolazilo, taj stav prema ovim plovcima se znatno promenio (iskristalisao), tako da su ovi plovci primenljivi i u širokom dijapazonu nosivosti, kao što je to danas dobro poznato. U mnogim zemljama u kojima je štek ribolov dobro razvijen (Štek ribolov se uglavnom raširio kao zanimacija rekreativaca), danas je pravi trend pecanje na mini “lizalice” čija je veličina negde kao metalni novčić. Možemo slobodno reći da se ovakva tehnika ribolova, odnosno pecanje uz pomoć plovka za brže vode, neprestano sve više usavršava i unapređuje.
Zaključak o plovcima
Takođe možemo zaključiti da taj razvoj nekako ide mimo nas, jer je opšte poznata činjenica da se u našoj zemlji ne održavaju takmičenja na brzim i dubokim rekama. Jedino iskustvo koje se u našoj zemlji može dobiti je od ribolovaca koji su stupili na svetskoj sceni. Nažalost to se ne dešava tako često. Ukoliko detaljno analiziramo iskustva nekih vrhunskih takmičara (onih koji su specilizovali pecanje sa “lizalicama”) možemo doći do saznanja da korišćenje takvih plovaka ne podrazumeva i pecanje sa lakšim sistemima.
Priznaćete da ovo na prvi pogled ne izgleda tako logično, jer pljosnati plovci odlično režu vodenu struju (potisak primaju samo tanušnim bokom), tako da bi bilo logično da na željenom mestu lakše zadržavaju i sistem sa manje olova u blizini predveza koji je i osetljiviji. Međutim, Diego da Silva, koji je inače francuski reprezentativac i ribolovac kojeg ne zovu slučajno “čovek lilihip”, kategoričan je u tvrdnji da je ta najbolju upotrebu mamca na brzoj vodi olovno otežanje znatno bitnije od izbora oblika, odnosno tipa plovka.
Isključivo od same količine olova zavisi da li će onaj koji peca uspevati da zadržava mamac u mestu, tako da se na plovku primate čak i najsitniji trzaji ribe. S toga, možemo zaključiti, da sam oblik plovka ne utiče na količinu olova koje je potrebno staviti za pravilno opterećivanje sistema. Međutim ukoliko je to potrebno, onda trebamo staviti 4 g olova da bi sistem bio pravilno opterećen. Gledano sa aspekta nosivosti ili osetljivosti, potpuno je svejedno da li će to biti klasičan plovak od 4 g ili “lizalica” takođe od 4 g. Verovatno se pitate u čemu je onda štos? Diego da Silva tvrdi, a njegovi rezultati to i pokazuju, da je sam oblik plovka od presudnog značaja za kontrolu sistema kada se on pomera duž linije pecanja.
Jedan od veoma bitnih preduslova, ako ne i najbitniji, da bi se ova tehnika pecanja pravilno izvodila je ispravno opterećenje plovka, odnosno “lizalice”. Plovak treba izabrati tako da njegova nosivost obezbedi stabilnost sistema u vodenoj struji, i da je na struni dovoljno olova kako voda ne bi pomerala mamac (jedna mala napomena za sve takmičare. Na takmičenjima u ribolovu je zabranjeno pecati sa olovom na dnu) ali je takođe jako bitno da se sam sistem pomeri i da antenna plovka zatitra i pri najsitnijem trzaju ribe. Uvek gledajte da uspostavite balans između sidrenja mamca i osetljivosti celog sistema.
To je takođe jedna veoma bitna stavka ukoliko želite da pravilno koristite plovak za brže vode. Odabir plovka trebate pre svega da usmerite na osnovu vode na kojoj pecate, odnosno prema brzini i dubini vode. Nikada nemojte posezati za plovcima veće nosivosti i isto tako, nikada nemojte stavljati koju dramliju više kako bi se mamac dobrano usidrio. Mamac će možda mirovati, ukoliko mu to ribolovac dopusti, ali time ste u velikoj meri poremetili ceo sistem za one jedva primetne trzaje ribe kada slabo radi kada je i najmanji ulov veoma dragocen!
Sigurno se sada pitate kako francuski reprezentativac, Diego da Silva, određuje koja nosivost najbolje odgovara plovku. Kako on kaže, odabir plovka se vrši prema iskustvu a pomera ga tako das am sistem bude namerno podešen na nekoj manjoj dubini od one na kojoj on namerava da peca (uglavnom je dno u pitanju). Sledeće što radi je zabacivanje sistema i zadržavanje plovka, štekom u vodenoj struji. Ukoliko plovak na kompletno montiranom sistemu sa olovom po meri njegove nosivosti može da zauzme položaj u kojem antena stoji vertikalno uspravljena, onda je sistem dobro postavljen. Međutim, ukoliko primetimo da se antena naginje prema vodi, čak za 10 stepeni, onda, po rečima čuvenog ribolovca Diega Da Silve, sistem je previše lak i treba se posegnuti za plovkom nešto veće nosivosti.
Sada dolazimo do dela u kome je Diego definitivno najbolji i najpoznatiji, a to je po temeljnom ispipavanju terena na kome on peca, pritom savršeno kontrolišući pomeranje ili zanošenje sistema kako ga neki nazivaju, što na kraju može da dovede do veoma dobrih rezultata i to veoma često u najtežim uslovima pecanja. Pa, da vidimo kako to radi ovaj poznati ribolovac. Prvo I osnovno pravilo je da se idealno izbalansirani sistem polako spušta ispred sebe i to tačno iznad hranjenog mesta. Ovo je metoda kojoj se mnogi ribolovci pridržavaju. Međutim, umesto da insistira na tome da se plovak što manje pomera ili povremeno pušta nizvodno, Diego ga zadržava u mestu tek nekoliko trenutaka. Nakon toga ga lagano izdiže i pomera ga, bukvalno za samo nekoliko centimetara, savršeno kontrolišući pomeranje vrha štek štapa.
Nakon toga ga ponovo spušta u vodu, gde sistem opet nakratko zadržava u mestu. Ukoliko želite da vidite rezultate, onda morate biti strpljivi kada je reč o korišćenju plovka za brže vode, jer je ponavljanje neophodno. Dakle, strpljivo se ponavlja kao da precizno meri dubinu, pomerajući plovak centimetar po centimetar nizvodno. Na ovaj način se postiže efekat kao da mamac baulja kroz vodu pravo u ustima ribe. Definitivno, najveći problem sa kojim se ribolovac susreće prilikom jednog ovakvog pecanja je kontrolisanje štek štapa, odnosno precizno zadržavanje tako dugačkog štapa.
Kako bi se što više rasporedio teret ovako jednog dugačkog štapa, zauzima se takav položaj da može što više da polegne osnovu šteka štapa duž svoje natkolenice i da štap podupre rukom odozdo dvadesetak centimetara ispod kolena. Kada je štek oslonjen manjom površinom i kada se pomera obema rukama, čak jedan mali pokret može da pomeri plovak desetak, a nekada i više centimetara, što je previše, složićete se.
E sada, da bi ta kontrola bila što bolja i samim tim pecanje uspešnije, razdaljina od vrha šteka do plovka ne bi trebala da bude veća od 50 do 70 cm. Već smo rekli da se peca tačno iznad hrane tj. Plovak se spušta postepeno nizvodno najviše oko 1 m, ili kako je to napisano u jednom stručnom tekstu “Aktivna zona pecanja je skučena”. To pre svega znači da se mora pripremiti hrana koja se neće raspadnuti dok pada na dno. Takođe, ribolovac mora biti siguran u to da je riba upravo na tom mestu, odnosno da se nalazi u uskoj aktivnoj zoni, kako bi strpljivo i pipavo pomeranje sistema, centimetar po centimetar bilo efikasno.
Potpuno bi besmisleno bilo da jednom ovakvom tehnikom ispitujemo neki širi proctor. Diego peca krupnu ribu u teškim uslovima na dubinama od 3 do 3,5 m baš na ovako opisan način. Ono što on još radi je da olovo koncetriše na jednom mestu i to u blizini dugačkog predveza, tako da iako je olovo iznad dna, udica sa mamcem se prosto kotrlja po dnu. Kada imamo situaciju da riba dobro radi, a peca se na vodi gde dubina može da doseže do čitavih 4 do 5 m, onda bi bilo pametno birati plovak na drugačiji način. Takođe se preporučuje montiranje na sistem ali bez olovnog otežanja.
Dubina treba podesiti na znatno pliće od one na kojoj planirate da pecate i zabacujete sistem. Zadržavanjem plovka štekom, možete posmatrati koji ugao će antenna zauzeti pod uticajem vodene struje. Plovak je ispravno izabran ukoliko se antenna nagne na vodi pod uglom od 45 stepeni. Ako struja jače zanosi plovak, a antena se približava vodi i ugao između nje i površine vode bude manji, plovak je onda lakši nego što je to potrebno. Međutim, sa druge strane, ukoliko antenna zauzme položaj koji je bliži vertikali, onda je plovak pretežak. Iz ovoga možemo izvući zaključak, da je za postizanje idealnog balansa potrebno raspolagati širokim spektrom pljosnatih plovaka, a ne probati sa dodavanjem ili pak oduzimanjem po koje olovne sačmice kako bi se stvar ispeglala.