Na terenu kod nas je to jedna od slabije zastupljenih rasa, međutim kada se priča o traženju ranjene divljači pas svetog Huberta (Chien de Saint-Hubert) se uvek navede kao primer. Ova rasa se u samom startu razvijala kao gonič krupne divljači sa selekcijom da može slediti trag ukoliko je životinja ranjena. Zahvaljujući uspešnosti selekcije u tom pravcu, počeli su se uspešno koristiti za traženje ljudskih begunaca, a za tu namenu se i danas koriste. Naziv na engleskom za ovu rasu je Bloodhound.
Spada među veće rase pasa jer je se u startu koristio prilikom lova na jelene i divlje svinje, kao gonič što je doprinelo tome da ima veoma dubok i specifičan lavež. Na tragu je veoma uporan, ali kada sustigne divljač ne nasrće na nju nego je oblajava da bi lovci znali gde se nalazi.
Usled manjeg broja primerakaove rase koji se mogu sresti na našim prostorima, desi se da ih pomešaju sa dve rase koje imaju sličnu namenu. To su Bavarski planinski krvoslednik i Hanoverski krvoslednik koji se takođe nalaze u grupi goniča, a pre svega se koriste kao krvoslednici (psi koji traže ranjenu divljač)
Izgled
Pas svetog Huberta je krupan sa robusnim izgledom, dlaka je kratka i dosta oštra. Boje u kojima se može naći su crna, crna sa smeđim poljima, smeđa sa crnim plaštom i smeđa koja može biti u nekoliko raznih nijansi. Bele mrlje su dozvoljene da postoje na grudima i na nogama.
Velika i impozantna glava je karakteristična za ovu rasu, kod koje se jasno vide kosti i njihova struktura. Sama glava je dugačka, ali nije previše široka. Koža na glavi deluje opušteno, pa čak i oko usta. Uši su velike i spuštene su sa strane glave, te upotpunuju izgled glave za koji neki kažu da deluje melanholično.
Kada je u pitanju Pas Svetog Huberta idealna visina za mužjaka jeste 68cm, a za ženku je to 62cm. Jedan od najkrupnijih pasa koji se izvorno koriste za rad na krvnom tragu. Njegovo kretanje i uopšteno aktivnosti se mogu mogu delovati tromo. Takođe zahvaljujući građi usana koje omogućavaju lakše praćenje traga psi ove rase mogu da "sline" što se nekima nesviđa.
Težina
- Muški 46-54 kg
- Ženaka 40-48 kg
Visina
- Mužjak 64-72 cm
- Ženka 58-66 cm
Temperament
Prilikom nabavke psa treba uvek voditi računa o tome za šta je selekcionisana ta rasa, a to pravilo važi i kad je u pitanju Pas Svetog Huberta ( Bloodhound ). Držanje u stanju ne dolazi u obzir i predstavljalo bi mučenje i vlasnika i pasa. Kao većina lovačkih rasa i oni najviše vole veći ograđeni prostor gde imaju mogućnosti da se kreću. Druga stvar koja može predstavljati problem je njihova istrajnost da na nešto ukažu praćena karakterističnim lavežom.
Nisu agresivni prema gostima koji dolaze ili prema drugim psima, međutim mogu da izazovu strah ukoliko zalaju jer im je glas dubok. Ukoliko se vode u šetnju po prirodi može se desiti da odlutaju malo dalje jer su to u osnovi goniči.
U osnovi ima u svakom leglu visoko aktivnih koji su veseli i samo trčakaraju, pa do drugog kraja, štenadi koja su veoma mirna. Odabirom šteneta koje je umereno aktivno, vrlo je verovatno da ćemo imati psa koji će biti uravnotežen. Prilično je korisno videti i kako se ponašaju roditelji šteneta, jer je to dobra prilika da se vidi kakav Pas svetog Huberta imati temperament.
Dobro se slažu sa drugim psima, a ako se gleda kako se ponašaju sa decom tu su takođe prijatni. Problem sa manjom decom može biti što ih ovi psi zahvaljujući svojoj veličini lako mogu srušiti nenamerno tokom igre.
Obuka za lov
Obuka za pomoć pri lovu se obavlja slično kao i za sve krvoslednike, sa tim da je pas svetog Huberta malo više osetljiv na primenu sile tokom obučavanja. Osnovna obuka je uobičajna (dolazak na poziv i učenje na povodac), dok se sa izvođenjem u lovište počinje kad pas ima više od 4 meseca. Vodič koji će raditi sa psom mora obavesto lično da ga hrani da bi se stvorila što bolja veza među njima.
Kada se pas potrra da krene sa traženjem divljači koja je ranjena naredbe se izdaju tiho ili samo pokretom rukom, ne treba vikati ili koristiti zviždaljke. Sve to iz razloga da se ne bi uplašila ranjena divljač, koja nakon toga može nastaviti sa begom.
Psi se prilikom obuke drže na karakterističnim povodcima koji ne sprečavaju psa da slobodnije radi na krvnom tragu. Ukoliko bi se koristile redovne ogrlice, to bi zatezalo psa i odvraćalo ga od traga na zemlji.
Pas svetog Huberta kad se kao štene počne obučavati može da se vodi na trag žive krupne divljači, kao što su jeleni ili divlja svinja, ali treba sprečavati štene da prati trag zeca i lisice. Kako vreme bude prolazilo sve više treba da se prelazi na rad sa praćenje krvnog traga.
Nikako ne treba primenjivati silu, što baš i nije uvek jednostavno jer su to psi sa jakim lovnim nagonom. Iz tog razloga treba da se veoma dobro uvežba odložljivost psa, gde se on ostavlja na jednom mestu gde čeka da se lovac vrati po njega. Kada se pas uvežba treba povesti računa da se po njega uvek treba otići, mada je u nekim situacijama lakše ga pozvati da dođe. Međutim to zvanje psa koji je ostavljen da čeka na mestu urušava samu svrhu te obuke.
Isto kao što se postepeno prelazi sa traganja za živom divljači na trag koji je napravljen od krvi, tako se isto postepeno povećava vreme od pravljanje traga do trenutka kad se pas dovodi na njega, a povećava se i sama dužina traga. Na kraju se psi dovode na trag starosti od 24 sata i koji ima dužinu od preko 2 kilometra. Mada to deluje preterano, pas svetog huberta može bez problema da savlada njegovo praćenje.
Što je češće moguća tokom obuke na kraju krvnog traga bi trebala da se nađe odstreljena divljač, mada se u nekim situacijama koristi i koža divljači ispunjena slamom. Kada se koristi koža, potrebno je koristiti više različitih komada da bi se izbeglo da se pas navikne samo na jednu i njen miris.